Естонија

Република Естонија
Eesti Vabariik   (естонски)
Химна:  Моја отаџбина, моја срећа и радост
(ест. Mu isamaa, mu õnn ja rõõm)
Положај Естоније
Главни град Tallinn greater coatofarms.png Талин
59°26′N 24°45′E / 59.433° СГШ; 24.750° ИГД / 59.433; 24.750Координате: 59°26′N 24°45′E / 59.433° СГШ; 24.750° ИГД / 59.433; 24.750
Службени језик естонски
Владавина
Облик државе Унитарна парламентарна република
 — Председник Керсти Каљулаид
 — Премијер Каја Калас
Историја
Независност Од Русије и Немачке
 — Проглашена 24. фебруар 1918.
 — Призната 2. фебруар 1920.
 — Немачко-Совјетска окупација 16. јун 1940.
 — Поново призната 20. август 1991.
 — Завршена 6. септембар 1991.
Приступ у ЕУ 1. мај 2004.
Географија
Површина
 — укупно 45.339 km2(132)
 — вода (%) 4,45%
Становништво
 — 2017.[1] 1.317.797(151)
 — густина 29,07 ст./km2(188)
Економија
БДП / ПКМ ≈ 2016
 — укупно $39 милијарди(109)
 — по становнику 29.501(42)
ИХР (2014) 0,861(30) — веома висок
Валута евро
 — стоти део валуте цент
 — код валуте EUR
Остале информације
Временска зона UTC ЕЕТ (UTC+2)
EEST (UTC+3)
Интернет домен .ee
Позивни број +372

Естонија (ест. Eesti), или званично Република Естонија (ест. Eesti Vabariik), суверена је држава смештена у балтичком региону северне Европе.[2][а] Држава је стешњена између акваторије Балтичког мора на северу и западу, Чудско-псковског језера и Русије на истоку и територије Републике Летоније на југу. Са површином од 45.339 km² територијално је најмања међу земљама које излазе на обале Балтичког мора. Поред континенталног дела Естонији припада и преко 2.200 острва у акваторији Балтичког мора, а највећа међу њима су Сарема (2.671 km²), Хијума (989 km²) и Муху (198 km²).

Држава се налази у зони умереноконтиненталне климе подложне јаким маритимним утицајима са Балтика. Територија је доста ниска, са просечном надморском висином од око 50 м, а надморска висина постепено расте идући ка југу, до максималних 318 м. Укупна дужина обалне линије је 3.794 km, док је дужина копнених граница 657 km. Од око 1.400 језера величином се издваја језеро Пејпус (Чудско језеро) које Естонија дели са Русијом. Реке су бројне, али су углавном мањих дужина, бројне су мочваре и тресаве. Око половине државне територије прекривено је шумама у којима доминирају бор, смрча и бреза.

Прве људске насеобине на тлу данашње Естоније основане су пре око 11.000 година, а угро-фински преци савремених Естонаца населили су се на ово подручје пре 1800. пре нове ере. Након векова тевтонске, данске, шведске и руске власти Естонија се по први пут изборила за своју независност након Првог светског рата. Потом почетком Другог светског рата 1940. поново потпада под власт Хитлерове Немачке, а потом и Совјетског Савеза из чијег састава излази тек 1991. године. У Совјетском Савезу Естонија је егзистирала као засебна политичка јединица − Естонска Совјетска Социјалистичка Република. Савремена Естонија је демократска парламентарна република, и чланица је Уједињених нација, Европске уније, Савета Европе и НАТО пакта. Такође је и део Шенгенске зоне, Еврозоне, чланица је Светске банке и других међународних институција.

Држава је подељена на 15 округа. Главни и највећи град је Талин са нешто мање од пола милиона становника, а већи градови су још и Тарту, Нарва, Кохтла-Јарве и Пјарну. Са укупно око 1,3 милиона становника Естонија се налази међу земљама са најмањом популацијом у Европи. Основу популације чине Естонци који припадају угро-финској групи народа, и који чине око 70% становништва државе. Најбројнији мањински народ су Руси који чине око четвртине укупне популације. Једини званичан језик на територији целе земље је естонски, и доста је сличан финском и лапонском језику.

Естонија је у време постојања Совјетског Савеза била једна од привредно најразвијенијих држава, а висок степен развоја задржала је и након стицања независности. Данас је Естонија међу земљама са највећом стопом раста међу чланицама Европске уније, са веома високим индексом хуманог развоја, економским и грађанским слободама и слободом штампе. Образовни систем у земљи је јако развијен, а на ПИСА тестирању 2015. естонски средњошколци су заузели високо треће место у светским оквирима, одмах после Јапана и Сингапура. Након стицања независности у земљи се нарочито интензивно развијао информационо-технолошки сектор. Естонија је прва земља на свету која је својим грађанима омогућила гласање путем интернета, а први такви избори одржани су 2005. године.

Према појединим хипотезама име Естонија изведено је од латинског термина Ести (лат. Aesti) који је у писаним документима први пут употребио римски историчар Тацит (56−117) у свом свеобухватном делу Германија (лат. De origine et situ Germanorum; написано око 98. године).[3][4] Према Тациту Германи су тим именом називали све народе који су живели североисточно од реке Висле, а њихова земља која је називана Aestui налазила се на подручју источно од данашње Шведске, те западно од Ситоније, на обалама Балтичког мора. Међутим, ови описи се вероватно односе на балтичке народе који су живели (и живе и данас) на подручјима нешто јужније од савремене Естоније. Иако није искључена могућност да је име естонске државе изведено од старогерманског термина, извесно је да се поменути опис није односио на угро-финске Естонце.

У старонордијским сагама често се помиње „земља на истоку” под именом Eistland, а под истим именом се и данас назива Естонија у савременом исландском језику.[5] У старијим списима на латинском језику срећу се и називи Estia и Hestia.[6]

У естонском језику најстарији ендоним који се односи на Естонце као народ је maarahvas, са значењем „људи који живе од земље”,[7] док се у савременом естонском језику име земље пише као Eesti. У савремени српски језик име Естонија вероватно је ушло преко руског језика и истоветно је руском називу за ову земљу − Эстония.

Након што је Естонија обновила своју независност 1991. године, у националном парламенту те земље је дошло до опширне јавне дебате о званичном имену земље на енглеском језику. Значајан део политичке елите је сматрао да суфикс –onia у имену Estonia (раније такође Esthonia) иако латинског порекла сувише подсећа на словенске топониме на латинском, те да као такав не одговара угро-финском карактеру земљу. Покушала је да се наметне германизована алтернатива (Estland), што је и назив за ову земљу у већини германских језика (на пример у немачком, данском, норвешком, и шведском).

Мапа Естоније

Република Естонија је смештена у источном делу балтичког басена, на прелазу из источне у северну Европу. Обухвата територију површине 45.228 km² и по том параметру налази се на 32. месту међу европским државама, односно на 132. месту у светским оквирима. Естонији припадају и територијалне воде Балтичког мора на удаљености од 12 наутичких миља од обале (22,2 km).[8]

Најсевернија тачка Естонија лежи на северној обали острва Вајндло на координатама 59°49′17″N 26°21′31″E / 59.82139° СГШ; 26.35861° ИГД / 59.82139; 26.35861, док је најсевернија тачка континенталног дела полуострво Пурекари на 59°40′31″N 25°41′49″E / 59.67528° СГШ; 25.69694° ИГД / 59.67528; 25.69694. Најјужнија тачка је код села Наха на летонској граници, на координатама 57°30′33″N 26°37′00″E / 57.50917° СГШ; 26.61667° ИГД / 57.50917; 26.61667. Западни екстрем налази се на острву Нотама на 58°19′20″N 21°45′51″E / 58.32222° СГШ; 21.76417° ИГД / 58.32222; 21.76417 (у континенталном делу то је рт Рамзи на 59°01′31″N 23°24′15″E / 59.02528° СГШ; 23.40417° ИГД / 59.02528; 23.40417), док је најисточнија тачка источно од града Нарве на 59°22′13″N 28°12′36″E / 59.37028° СГШ; 28.21000° ИГД / 59.37028; 28.21000. Највећа удаљеност између два локалитета крећучи се друмом износи око 400 km. Већина острва се налази у близини континенталног дела земље, а најудаљеније је острво Рухну у Ришком заливу које је од копна удаљено 65 km.[9]

На северу и истоку Естонија излази на обале Балтичког мора, односно на његове заливе, Фински на северу и Ришки на југозападу. Фински залив раздваја Естонију од Финске Удаљеност између Хелсинкија и Талина износи свега 87 km), док је централни део Балтичког мора раздваја од Шведске. Укупна дужина естонске обале, укључујући и обале балтичких острва, је 2.551 km.[8] Естонија има копнене границе на југу и истоку, у укупној дужини од 657 km. На југу се граничи са Летонијом у дужини од 333 km, док је на истоку граница са Руском Федерацијом, односно њеним областима Псковском и Лењинградском, у дужини од 324 km. Највећи део државне границе са Русијом има природни карактер и протеже се акваторијем Чудско-псковског језера и реком Нарвом, док је једина копнена граница на подручју Печорског рејона Псковске области. Власти Естоније сматрају Печорски рејон (територија површине 1.251 km²) делом своје територије под привременом окупацијом Русије.[10][11]

Геологија

Кречњачке формације уз северну естонску обалу

Највећи део естонске територије граде палеозојске седименте стене прекривене нешто тањим квартарним наслагама. Палеозојске стене избијају на површину једино у приобалним подручјима и језерско-речним депресијама, на местима где је ерозија оголила површински квартарни слој. Северна обала у својој основи изграђена је од кречњачких стена и подложна је интензивној абразији. Депресије у централном делу земље настале су на контакту тврђих силурских кречњака са мекшим девонским пешчарима. Пре око 350 милиона година, крајем девона, дошло је до коначног повлачења мора са садашњег естонског копна. Море је за собом оставило песковити плато који се протеже од Финске на северу до Леоније на југу, те од Русије до Шведске. Интензивна ерозија површинских централних делова Естоније и обала Финског залива започела је пре око 65 милиона година (почетком кенозоика) и трајала је све до последње плеистоцене глације (пре око 2 милиона година). У то време Северноестонски клинт је имао висину и до 150 m и раздвајао је северне делове кречњачког платоа од депресија којима су текле реке на подручју данашњег Финског залива.[12]

Савремени рељеф Естоније последица је деловања плеистоцених ледника. Пре око 12.000 година готово већина савремене естонске територије била је прекривена моћним леденим наслагама залеђеног Балтичког језера. Северна и западна обала Естоније је пре око 7.000 година била под водама тадашњег Литориновог мора (претходника савременог Балтичког мора). Лед који се на крају плеистоцене глацијације постепено повлачио ка северу са собом је носио знатне количине финих глина и песака са виших подручја и таложио их у низијским подручјима уз обалу. Плеистоцена глацијација је тако у потпуности изменила рељеф тог подручја. У односу на преглацијални период ниво мора је порастао за више од 100 m и вода је прекрила је значајна подручја која су раније била на сувом. Након топљења моћних ледених наслага тло се ослободило притиска, што је довело до постепеног издизања нивоа копна, а процес издизања и данас је уочљив у северозападном делу земље где се на годишњем нивоу тло диже за 2−3 милиметра.[12] Издизање за последицу има повећање копнене масе, а уз обалу се формирају бројна нова острвца и хриди.

Површинске квартарне наслаге формирале су се током и после последњег глацијалног процеса. Просечна дебљина глацијалних седимената на платоима северне и централне Естоније је од 2 до 3 метра, док је у јужним деловима 5−10 m. Кречњачки платои на којима је приметно одсуство квартарних седимената − или су ти седименти пак јако танки (свега неколико центиметара) − називају се алвари.[13] Максимална дебљина квартарних седимената, која достиже и до 100 m, приметна је у древним долинама и акумулационим моренским побрђима на крајњем југу и југоистоку.[13]

Значајан утицај на развој савременог рељефа у низијским подручјима одиграле су бројне тресаве. Прва тресетишта у Естонији настала су пре око 8.000 година, а најинтензивнији процес настанка тресета у мочварама одиграо се током последње две хиљаде година. Ниске тресаве данас прекривају око петине естонске територије.[12]

Северни део Естоније је сеизмички активно подручје, а трусови, иако ретки, нису неуобичајена појава. Најјачи земљотрес који је погодио ову земљу десио се 25. октобра 1976. са епицентром у мору недалеко од северне обале острва Осмусар. Хипоцентар труса се налазио на дубини од 10−13 km, а магнитуда у хипоцентру износила је 4,7 степени рихтерове скале.[14] Земљотрес је изазвао мања оштећења на старијим објектима, а на неким местима је дошло и до мањег урушавања стена уз обалу. Био је то званично најјачи земљотрес икада у Естонији.[15]

Рељеф

Хипсометријска мапа Естоније
Водопад Валасте

Естонија обухвата северозападни део простране Источноевропске равнице и њеним рељефом доминира ниско и равно земљиште и мања узвишења моренског порекла местимично испресецана речним долинама и ујезереним депресијама.[16] Просечна надморска висина је око 50 m и постепено расте идући од балтичких обала ка унутрашњости. Највиша тачка је брдо Сур Мунамаги (ест. Suur Munamägi) на крајњем југоистоку земље, на побрђу Ханја , које са надморском висином од 318 m уједно представља и највишу тачку источне балтичке регије.[12]

Побрђа заузимају углавном централне, јужне и југоисточне делове земље, а њихове основе су углавном на надморским висинама од 75 до 100 m. Побрђа су обично међусобно раздвојена дубоким депресијама којима пролазе речни токови. У зависности од деловања спољашњих сила на рељеф виших делова, естонска побрђа, у основи моренског порекла, деле се на акумулативна и ерозивна. Ерозивна побрђа су углавном доста заравњена, а њихова стеновита основа је прекривена релативно танким слојем квартарних стена. Два најтипичнија ерозивна побрђа у Естонији су Пандивере у централном делу (највиши врх је Емумаги на 166 m) и Сакала (са највишим врхом Руту на 146 m) у јужном делу земље.[12] Акумулативна побрђа знатно су виша, рашчлањенија и такође су прекривени нешто моћнијим квартарним седиментима. Три најзначајнија побрђа акумулативног типа су Ханја на југоистоку (где се налази и највиша тачка у земљи, брдо Сур Мунамаги са 318 m висине), на југу је побрђе Отепа (енгл. Otepää, највиша тачка је брдо Куце са 217 m), те Карула на југу (са највишом тачком Ребесејарве Торнимаги на 137 m).[12] Виша подручја су још и друмлини[б] Садјарве (ест. Saadjärve) са висином од 144 метра, Западносаремско побрђе (54 метра) и побрђе Јихви (Jõhvi; 81 m).[12]

У виша подручја убрајају се и леднички платои који се налазе у северном делу земље, а најупечатљивији су платои Харју и Виру. Оба платоа су од обале Финског залива одвојена стрмом ескарпом балтичког клифа (или глинта) и леже на надморским висинама између 30 и 70 m. Равна и једнолична површина платоа је местимично пресечена речним долинама и крашким удубљењима. Плато Харју је услед интензивне ерозије рашчлањен на неколико мањих платоа (Томпеа и Вијмси код Талина и архипелаг Пакри). С друге стране природни рељеф платоа Виру је модификован вештачким путем услед експлоатације уљних шкриљаца, одлагања јаловине и пепела. У јужном делу налази се плато Уганди (висине 40−100 m) изграђен од пешчара и рашчлањен древним долинама. Нешто виша подручја су и Средњоестонска равница (60−80 m) и Корвема (Kõrvemaa; 50−90 m висине)

Низијска подручја распрострањена су уз обале Балтичког мора, Чудско-псковског језера и језера Вирцјарв (Võrtsjärv). Надморска висина је ту испод 50 m, а терен је често плављен. Низије заузимају око половине естонске територије, а најпространије се налазе у северозападним и западним деловима земље. Највеће низијско подручје је Западноестонска низија која представља ниско и замочварено подручје са ког се местимично издижу кречњачка узвишења висине до 20 m (Кирбла, Михкли Салумаги, Салевере Салумаги и други).[12] Јужније уз обале Ришког залива је Парнска низија, такође мочварно подручје у чијој основи се налазе девонски пешчари. Од мора је одвојена високим пешчаним динама које се пружају уз обале Ришког залива.[12]

Западноестонска низија се даље на западу наставља на острва западноестонског архипелага чијим рељефом доминирају ниска и равна подручја максималне висине до 20 m. Надморска висина на острвима постепено расте идући ка западу, а посебно долази до изражаја на западу Сареме и на полуострву Сирве на Хијуми. Дуж северне обале Сареме и острва Муху протеђе се до 21 метра високи Панга клиф.

Већим делом северне обале простире се уска Северноестонска приобална равница, стешњена између вода Финског залива на северу и Балтичког клинта на југу. Ширина овог подручја варира од неколико метара до двадесетак километара, и на том делу обале налазе се бројна мања полуострва, заливи и острва. Уз северне и западне обале Чудско-псковског језера (на естонском се то језеро назива Пејпси) такође се налазе ниске и мочварне равнице, а исти карактер има и депресија уз језеро Вирцјарв (Вирцјарвска низија, у јужном делу земље). Уз северну обалу Чудског језера је низија Алутагусе, док је западно Пејпска приобална низија.[12]

Депресије и долине такође представљају значајне облике рељефа у јужном делу земље и стешњене су између нешто виших побрђа која међусобно раздвајају. Долина реке Валге (висина 40−80 m) раздваја побрђе Сакала са једне од Каруле и Отепа са друге стране. Долина Валге на североистоку се наставља на долину реке Мали Емајиги која се даље пружа све до Псковског језера. Између Ханје и Каруле се налазе долине Виру и Харгла (висине 70−100 m).

Балтички клинт који се простире уз северну обалу Естоније представља једну од најдужих ерозивних ескарпи у целој северној Европи (простире се од Оландских острва до језера Ладога). У северозападним и североисточним деловима Балтички клинт има карактер ерозивног клифа и излази на обале Финског залива. Највиши део Естонског клифа налази се код Онтике и висок је 56 m.

Балтичка обала и острва

Стара традиционална кућа на острву Абрука
Поглед из авиона на острва Пакри

На северу и западу Естонија излази на обале Балтичког мора, односно на обале његових залива, Финског на северу и Ришког на југозападу. Укупна дужина морских обала континенталног дела Естоније је 1.242 km, а рачунајући и острва естонска балтичка обала дугачка је 2.551 km.[8] Најдужу обалу међу острвима има острво Сарема са 854 km.[8]

Естонска обала је доста разуђена и препуна је малих и плитких залива и полуострва. Уз обалу се налазе бројна стеновита острвца и гребени, а море је дуж целе естонске обале релативно плитко. Најплићи део је подручје Хијуског плићака који се налази на око 15 km северозападно од Хијуме, а где дубина мора на појединим местима достиже свега 1 m.[8] Највеће дубине унутар естонских територијалних вода су у Финском заливу, где дубине достижу до 100 m, док је максимална дубина Ришког залива 50−60 m. Ришки залив је на северу преко плитког пролаза Вајнамери (Väinameri), површине 2.200 km², повезан са Финским заливом. Балтичко море се одликује јако малим плимним таласима чија је просечна висина око 10 cm. Просечна висина валова је 1−2 метра, док највиши валови настају за време јаких олуја и њихова висина се креће до 10 m на отвореном мору, око 6 m у Финском и 3−4 метра у Ришком заливу.[8] Највећи заливи су Нарвски и Талински у Финском, те Парнски у Ришком заливу.

Естонији припада укупно 2.355 острва, рачунајући и балтичка и језерска острва. Највећа група острва, налази се западно од западне обале земље и северно од Ришког залива, а реч је Западноестонском архипелагу.

Западноестонска острва од копна раздваја уски и плитки Вајнамерски пролаз. Укупна површина архипелага је око 4.000 km², а чини га око 500 острва.[19] Углавном је реч о мањим острвима често занемарљиве површине, а свега 5 острва у овом архипелагу има површину већу од 10 km². Површином највеће естонско острво је острво Сарема, које је са површином од 2.672 km² четврто по величини острво у Балтичком мору (после Селанда, Готланда и Фина). Сарема је релативно ниско и равно острво, а једино је нешто издигнутији његов крајњи западни део где се налази моренско Западносаремско побрђе максималне висине до 54 метра.[20] Друго по величини острво у архипелагу је Хијума са површином од 989 km². Хијума је нешто виша у поређењу са Саремом, а на највишој тачки на острву, брду Кипу на 67 m висине, налази се најстарији естонски светионик. Знатније површине имају још и острва Муху (198 km²), Вормси (93 km²) и Касари (19,3 km²).[21]

Највећа острва у Ришком заливу су Кихну (16,4 km²) у источном делу, Рухну (11,4 km²) у централном и Абрука (8,78 km²) у северном делу залива (јужно од јужне обале Сареме).[21]

У Финском заливу се налази око стотињак острва која територијално припадају Естонији, а већина њих се налази готово уз саму обалу. Најсеверније међу њима је острво Вајндло са површином од свега око 6 хектара, а од обале су нешто даља још и острва Кери (површине 3 ха) и Ухтју (10 ха). највећа острва у овом делу естонске акваторије су Најсар (18,6 km²) северно од Талина, те архипелаг Пакри који чине два острва укупне површине 24,7 km² (Сур Пакри са 11,6 km² и Вајке Пакри са 12,9 km²). Већа острва у заливу су још Прангли (6,44 km²), Осмусар (4,69 km²) и Аегна (2,9 km²). Острво Осмусар представља најзападнију тачку Финског залива.[22]

Највеће језерско острво је острво Пијрисар (површине 7,85 km²) које се налази у јужном делу језера Пејпус.

Хидрографија

Водопад на реци Нарви
Језеро Илемисте јужно од Талина

Једна од основних одлика Естоније је веома разноврсна хидрографска мрежа на чији настанак су деловали климатски фактори и рељеф. Укупна годишња количина падавина је знатно виша од процента губљења воде услед испаравања, а остатак воде (200−300 mm годишње) са копна ка океану отиче путем бројних мањих водотока. Цела територија Естонија одводњава се ка балтичком басену преко 4 сливна подручја:[23]

Најважнија развођа у земљи су побрђа Пандивере и Сакала са којих реке теку у сва три правца. Територијом Естоније теку бројне реке, а заједничка одлика свих њих је доста кратак ток и низак ниво воде (изузев у пролеће када се топи снег и током влажнијих лета када су поплаве редовна појава). Свега 10 река има дужину тока изнад 100 km, а већина њих тече у смеру језера Пејпси. Река са најдужим током у Естонији је Виханду (притока језера Ламијарв) са током од 162 km.[23] Река са највећим протоком у Естонији је Нарва (дужина тока је 77 km) чији просечан проток у зони ушћа износи 370 m³/s. Нарва је једина отока језера Пејпси. Река Емајиги повезује два највећа естонска језера, Пејпси и Вирцјарв, а уједно је једина естонска река која је пловна целом дужином свог тока (од 101 km). Најдужа река у централном и западном делу земље, и друга по дужини тока је Парну са током од 144 km. Реке Ахја и Виханду, које теку јужним делом земље, познате су по својим дубоким и питорескним кањонима омеђеним девонским пешчарима. Вода из река се неретко користи за снабдевање великих градова пијаћом водом, а типичан пример таквог облика водопривреде је река Пирита (105 km) чије воде су преусмерене у језеро Илемисте (површине 9,436 km²) из ког се престоница Талин снабдева водом. По дужини тока још се издвајају реке Пилцама (135 km), Педја (122 km), Кејла (116 km), Касари (112 km), Пјуза (109 km) и Навести (100 km).[23]

На територији Естоније налази се око 1.200 природних језера чија површина је већа од 1 хектара. Унутрашње воде заузимају око 2.840 km².[23] Језера покривају око 4,7% државне територије Естоније, и неравномерно су распоређена по њеној територији. Највећи део језерских басена формиран је као последица топљења континенталног леда у последњем постглацијалном периоду. Већина језера налази се у побрђима на југу и југоистоку земље, у низији Алутагусе, те у резервату природе Пихја Кирвема (Põhja-Kõrvemaa) на северу земље. На западним острвима налазе се бројна мања приобална језера која су настала услед издизања копна, а највеће међу њима је језеро Мулуту Сурлахт у јужном делу Сареме (површина му варира од 14,4 km² до 30 km²). Занимљиво је да је вода код већине острвских језера слана. Многобројна мања језера налазе се у тресавама на западу земље, а таквих водених базена има преко 20.000 али су толико малих површина да се и не сматрају језерима. Свега 42 језера имају површину већу од 1 km², док само 20 језера има дубину већу од 20 m. Најдубље је језеро Рјуге Сурјарв (Rõuge Suurjärv ) са дубином од 38 m.[23]

Највећа језерска површина у Естонији налази се на западу земље, а реч је о Чудско-псковском језерском систему са укупном површином од 3.555 km², од чега Естонији припада 1.570 km² или 44% акваторије. Овај језерски систем чине три међусобно повезана језера — Пејпси (Чудско језеро) је на северу (2.610 km²), Ламијарв (Топло језеро) у средини (235 km²) и Пихква (Псковско језеро) на југу (710 km²). Највећи водостај у језеру је у пролеће, у време топљења снега, и у том периоду ниво воде у језеру се повећа за више од 1 метра и плави околно ниско земљиште, а површина језера се повећа за додатних до 780 km². Најнижи водостај је током октобра месеца. Језеро је обично под ледом од краја новембра па до краја марта, а просечна дебљина леда је од 50 до 60 cm.[24] Највеће језеро на побрђу Отепа је језеро Пихајарв (Pühajärv) са површином од око 3 km² и максималном дубином до 8,5 m (из језера отиче река Вајке Емајоги).[25] У централном делу земље налази се језеро Вирцјарв које са површином од 270 km² представља друго по величини естонско језеро.[23] Већа језера су још и Садјарв (7,08 km²), Вагула (5,187 km²), Вејсјарв (4,8 km²) и друга.

На територији Естоније данас постоји око 150 вештачких језера која су настала преграђивањем речних корита или наливањем природних депресија у земљи. Највеће вештачко језеро је Нарвско језеро на реци Нарви које Естонија дели са Русијом. Од укупно 200 km² његове површине на тлу Естоније се налази 40 km².[23][24]

Естонија је позната по бројним изворима, а према званичним подацима регистровано је њих око 5 хиљада (иако су већина њих јако мали ипривремено активни). Неки од најлепших и водом најиздашнијих извора су Росна Алику, Есна, Пранди, Варангу и Симуна.


Клима

У климатском погледу Естонија је смештена у прелазној зони између благе морске и оштрије континенталне климе, а значајан утицај на климу имају влажне ваздушне масе са Атлантика које у ово подручје продиру преко Балтичког мора. Продори хладних и влажних ваздушних маса са Арктика су редовна појава током зиме и пролећних месеци.

Због свега тога Естонија има нешто више температуре у поређењу са континенталнијим подручјима на истој географској ширини. Због велике географске ширине велике су разлике у дужини дана у зимском и летњем периоду. Најдужи дан је за време летњег солстиција и тада је дужина обданице 18 сати и 40 минута, док је најкраћа обданица за време зимског солстиција и траје свега 6 сати и 2 минута.[26] Просечан број сунчаних сати на годишњем нивоу варира од 1.600 до 1.900, а инсолација је нешто виша у приобалном делу и на острвима.

Захваљујући утицајима са Балтика подручја уз обалу и острва у току зиме имају знатно блажу климу, а идући ка унутрашњости клима постаје све оштрија. Тако су просечне јануарске температуре ваздуха у западном делу земље од –2º до –4ºC, док су у истом периоду у унутрашњости темпертауре крећу од –6º до –7ºC. Најхладнији месец је фебруар.[26] У пролеће копно се пак много брже загрејава, те је ситуација обрнута и приобална подручја су знатно свежија, те је копно за око 3,5ºC топлије. Температуре током лета су приближне у целој земљи и крећу се у просеку између 16,0ºC и 17.4ºC.[26] Просечне температуре ваздуха на годишњем нивоу крећу се од 4,3ºC до 6,5ºC. Апсолутна максимална температура ваздуха измерена је 11. августа 1992. у Вируу и износила је 35,6ºC, док је апсолутно најнижа температура од –43,5ºC измерена 17. јануара 1940. у Јигеви.[26]

Просечна брзина ветрова у унутрашњим деловима земље је око 4 м/с, а на отвореном мору и у приобалном делу око 6 м/с. Олујни ветрови јачина изнад 15 м/с су ретки у унутрашњости, док у приобалним деловима земље овакви ветрови дувају од 30 до 15 дана годишње. Доминирају западни ветрови. Естонија се налази у зони доста влажне климе, те је влажност ваздуха доста висока током целе године и креће се у вредностима од 80 до 83%.[26] Влажност ваздуха је највиша током зимских месеци, а најнижа у мају када износи око 70%. Просечна годишња сума падавина варира од 550 до 800 милиметара, а највише падавина се излучи у унутрашњим деловима земље, посебно на побрђима. Апсолутни максимум количине падавина на годишњем нивоу је 1.157 mm, на месечном нивоу 351 mm, а на дневном 148 милиметара.[26] Снежни покривач је редовна појава током зимских месеци, и задржава се од 75 до 135 дана.[26]

Током зимских месеци ледени покривач се формира дуж обала, обично крајем октобра и почетком новембра, а отопи се до краја априла. Максималне температуре морске воде у летњим месецима крећу се од 16° до 17 °C на улазу у Фински залив, па до 18° и 19 °C у ивичним деловима мора.[8]

Вегетациони период траје од 180 до 195 дана, док је период без мраза између 110 и 190 дана.

Живи свет и екологија

Мешовите шуме у долини Алутагусе
Четинарске шуме уз северну обалу Хијуме

Територија Естоније налази се на самој граници између источноевропске и средњоевропске фитогегографске области, што за последицу има доста велико флористичко богатство. На овом подручју егзистира 538 врста и подврста васкуларних биљака (или око 35% од укупног броја европских таксона).[27] Од тог броја у земљи су регистрована 83 ендемска таксона.[27] Аутохтона флора је знатно обогаћена вештачким путем, превасходно захваљујући људској активности. На тлу Естоније је такође регистровано постојање око 2.500 врста алги и око 680 врста лишајева и маховина.[27]

Естонија се налази у северном делу зоне мешовитих шума умерених подручја, а под шумама је готово половина укупне државне територије. Најдоминантније врсте дрвећа су храст лужњак, смрча, јасен, брест, бреза, јасика, бор, а у мочварним подручјима црна јова.[28] Бројне ливаде које се простиру широм земље углавном су последица људске активности и развиле су се на крчевинама где су некада расле густе шуме.

Тресаве заузимају скоро четвртину државне територије и углавном су раширене у западном и северозападном делу, те на острвима. Најраширеније су високе тресаве у којима се током хиљада година наталожио доста дебео слој тресета. У овим мочварама доминантне су маховине из рода Sphagnales које захваљујући својим апсорпционим способностима одржавају стабилан ниво воде у мочварним пределима. Поред маховина у овим мочварама расту и јестиве морошке, те Rhododendron tomentosum и друге патуљасте врсте. У нижим врстама доминантније су траве и шаш. Мочварна подручја постепено прелазе у борове шуме.[29]

Најбројнија биљна заједница на тлу Естоније су гљиве којих укупно има регистровано око 4.500 различитих врста, од чега се око 60 врста сматра јестивим.[30]

Животињско царство чине 64 врсте сисара, 329 врста птица, 65 врста риба, 11 врста водоземаца, 5 врста гмизаваца и око 15.000 врста инсеката.[31] Међу копненим сисарима својом бројношћу се издвајају мрки медведи, вукови и рисови, а некада јако раширена и бројна европска видра вероватно је изумрла на овом простору.[31] Ондатра, ракун, америчка видрица су вештачким путем насељени на ово подручје.

Од укупно 329 врста птица њих 206 је стално настањено на том подручју, док 38 врста чине арктичке птице селице. У последње време приметан је велики раст популације галебова и корморана, док се популација дивљих патака и других птица мочварица значајно смањује. У шумама највише има зеба и царића.

Ихтиофауну чини 65 врста, а због доста ниске стопе салинитета приобалних подручја Балтичког мора, не постоји нека драстична разлика између морских и слатководних врста. Најтипичнији представници маринске ихтиофауне су балтичке харинге. Постоје две под врсте риба у језеру Пејпси које се сматрају ендемским врстама, а реч је о зракоперкама врсте Coregonus lavaretus и Osmerus eperlanus. Од слатководних риба, некада најраширеније врсте попут сомова и буцова данас су на рубу изумирања, а такође је и популација лососа достигла критични ниво.[31] На тлу Естоније обитавају и две врсте змија, и то поскоци и водене змије.

Као највећи загађивачи ваздуха у Естонији сматрају се две термоелектране у Нарви које као погонско гориво користе нафту из уљних шкриљаца чијим сагоревањем се ствара и до 4,5 милиона тона јако алкалног пепела (на годишњем нивоу).[32] Ове електране учествују у укупном загађењу ваздуха у земљи са чак 75%. Експлоатација и прерада уљних шкриљаца има веома негативан утицај на животну средину, посебно у подручјима на североистоку земље. Досадашња експлоатација довела је до стварања око 370 милиона тона чврстог рударског отпада, од чега око 200 милиона тона чини пепео, док остатак чине нуспродукти рударства.[33] Европска унија класикује отпад настао прерадом уљних шкриљаца као високо токсичан и опасан.[34] Велику еколошку опасност представља и око 1.200 тона осиромашеног уранијума и око 750 тона торијума нагомиланог у резервоару на месту некадашњег комбината за обогаћивање уранијума, недалеко од града Силамае. Велики проблем је и истрошено нуклеарно гориво из некадашњих совјетских нуклеарних реактора код варошице Палдиски.

Статус заштићених природних подручја у Естонији правно је регулисан „Законом о заштити природе” (ест. Looduskaitseseadus) који је званично усвојен у националном парламенту 21. априла 2004, а ступио на снагу 10. маја исте године.[35] У зависности од значаја одређеног подручја, заштићене територије се деле у три категорије:

  • национални паркови (ест. rahvuspark; има их укупно 5);
  • резервати природе (ест. looduskaitseala; има их укупно 144) и
  • паркови природе (ест. maastikukaitseala; укупно 151 локалитет).

Укупно је под заштитом државе чак 18,1% од укупне државне територије.

Национални паркови Естоније се налазе под строгом заштитом државе и у њима је забрањена свака активност која може довести до промене природне равнотеже. Списак националних паркова налази се у табели испод.

Парк Основан Површина
km²
Слика
Национални парк Карула 1993. 123 Karula RP2.JPG
Национални парк Лахема 1971. 720 EE-Lahemaa-Bagno Viru.jpg
Национални парк Сома 1993. 359 Raudna jõgi-masterplaan-2008.jpg
Национални парк Вилсанди 1993. 238 SoegininaPank062911.jpg
Национални парк Матсалу 2004. 486,1 Matsalu view.jpg
Детаљније: Историја Естоније

Праисторија и стари век

Камене гробнице из бронзаног доба на северу Естоније
Артефакти из гвозденог доба пронађени код села Кумне на северу земље

Прве људске насеобине на тлу савремене Естоније појавиле су се у периоду од пре 13.000 до 11.000 година, одмах након повлачења леда који је током последњег леденог доба прекрио цело то подручје. Као најстарије познато насеље на тлу Естоније сматра се локалитет Пули смештен на обалама реке Парну, недалеко од данашњег града Синди на југозападу земље. Методом радиоактивног угљеника процењена је старост насеља на око 11.000 година.[36] Занимљиво је да се у време свог настанка насеље Пули налазило на обали Ришког залива, а данас је од обале удаљено око 14 km. Археолози су на том локалитета пронашли остатке псећих зуба, што представља најстарији доказ о припитомљавању те животиње на том подручју.

Најстарија насеља из периода мезолита везана су за Кундску културу са севера земље (код савременог града Кунде). У том периоду земља је била готово у целости прекривена шумама, а људи су обитавали у полуномадским заједницама у близинама водених површина. Основне активности становништва су били лов, риболов и скупљање шумских плодова.[37] Око 4900. пре нове ере појавила се неолитска култура керамике позната као Нарвска култура.[38] Око 3200. п. н. е. почиње да се шири Култура линеарне керамике и по први пут почиње да се развија примитивна обрада земље и сточарство.[39]

Током бронзаног доба, које је почело око 1800. пре нове ере, почињу да се подижу прве утврђене грађевине у виду градина.[40] Постепен прелазак из полуномадског у седећи начин живота на овом подручју започиње око 1000. пре нове ере и траје наредних 500 година, до почетка гвозденог доба.[36][41] На археолошким локалитетима из тог периода пронађени су многобројни бронзани артефакти што упућује на веома живу трговачку активност са околним скандинавским и германским племенима.[42][43]

Гвоздено доба обележили су бројни и учестали сукоби са околним племенима, а сукоби са скандинавским племенима помињу се у древним скандинавским сагама. Једна од сага помиње погибију шведског краља Ингвара који је страдао у сукобу са становницима Естланда.[44] Са истока на тло Естоније продирала су руски владари. Тако је новгородски књаз Јарослав Мудри након победе над Естонцима 1030. године основао утврђење на месту данашњег града Тартуа. Тврђава није била дугог века пошто је већ 1061. спаљена од стране естонског племена Сосоли током њиховог похода на град Псков.[45][46][47][48] Поморску превласт скандинавских Викинга у источном делу Балтичког мора током 11. века преузели су Балтички Викинзи које су чинили балтички Курши и естонски Осилијанци са острва Сареме (познати и као Сарласеди и Ести). Године 1187, Балтички Викинзи које су чинили Осилијанци, Курши и Карели опустошили су град Сигтуну који је у то време био главни град Шведске.[49][50]

Током старог века појављују се и прве политички организоване јединице на тлу савремене Естоније, а најстарије су биле парохије (или жупе, ест. kihelkond) и окрузи (ест. maakond). Сваком жупом управљао је старешина, а чинила ју је ужа територија непосредно око централног утврђења (у ређим случајевима појединачна жупа је имала више утврђења). Маконде су били територијално крупније јединице и чинило их је по неколико жупа. До 13. века на тлу Естоније постојало је 8 крупних маконди (Харјума, Јарвама, Ланема, Ревала, Сарема, Сакала, Уганди и Вирума) и 6 мањих засебних жупа (Алемпоис, Јогентагана, Миху, Нурмекунд, Сополитсе и Вајга). Маконде су егзистирале као засебне државице, а међусобно су се уједињавале само у борбама против заједничких непријатеља.[51][52]

Средњи век

Дворац Куресаре са Сареме, саграђен током 1380-их
Средњовековна Ливонија, позната и као Тера Маријана

Године 1199, папа Иноћентије III покреће Ливонски крсташки рат чији циљ је била одбрана хришћанства и хришћанског становништва на подручју средњовековне Ливоније.[53] До првих сукоба на естонској земљи долази 1206. након што је дански краљ Валдемар II безуспешно покушао да изврши инвазију на Сарему. Две године касније (1208. године), започињу интензивни напади витезова Ливонијског братства мача на естонске земље. У сукобима који су трајали наредних неколико година Естонце је заједнички предводио старешина Сакале Лембиту. Естонци су успешно одолевали нападима споља све до 1217. године када су претрпели тежак пораз у бици код Виљандија у којој је погинуо и сам Лембиту. Већ 1219. данске трупе предвођене Валдемаром II искрцале су се код данашњег Талина наневши нови тежак пораз Естонцима (Битка код Линданиса). За кратко време је цела северна Естонија дошла под данску власт.[54][55] Наредне године Швеђани су без успеха покушали да заузму западну Естонију. Године 1223, долази до масовног устанка Естонаца који је довео до привременог протеривања немачких и данских освајача са подручја целе земље (изузев из Ревела). Међутим крсташки напади су се наставили и до 1227. покорена је и Сарема, последња слободна естонска држава.[56][57]

Након што су крсташи заузели цело подручје некадашње Ливоније, цела област је добила ново име − Тера Маријана (лат. Terra Mariana).[58] Северна Естонија која је била под управом Данске претворена је у Естонско војводство (дан. Hertugdømmet Estland; лат. Ducatus Estoniae), док је остатак земље подељен између Ливонског братства и књажева-бискупа Дорпата и Есел Вика. Године 1236, Ливонско братство мача и Тевтонски ред ујединили су се у Ливонски ред.[59] Током наредних деценија долазило је до учесталих побуна против освајача, посебно на Сареми, а највећа побуна која је захватила целу земљу десила се 1343. године и позната је као Ђурђевдански ноћни устанак (ест. Jüriöö ülestőus). Мета устаника били су углавном хришћани и германски господари, а само у првој ноћи устанка на у Харјуу устаници су побили око 1.800 људи који су говорили немачки језик. Тевтонски витезови су две године касније устанак угушили у крви, а 1346. Данска је своје поседе на северу земље продала Тевтонском реду.[60][61] Неуспех устаника довео је до јачања политичке моћи мањинскин Балтичких Немаца који су током наредних векова чинили владајућу елиту на подручју целе земље.[62][63]

Данци су током владавине северном Естонијом основали град Ревал (данашњи Талин), на месту некадашњег Линданиса. Године 1248, Ревал је добио статус града у складу са Либечким правом.[64] Ханзеатска лига која је у то време контролисала трговачке путеве на Балтику у свом чланству држала је и 4 највећа естонска града: Ревал, Дорпат (данас Тарту), Пернау и Фелин. Ревал је служио као важна трговачка станица према Новгороду, док је исту функцију на југу имао Дорпат, али у трговини са Псковом. У то време основани су и бројни еснафи, међутим у њима је приступ аутохтоном естонском становништву био доста ограничен.[65] Ревал и Дорпат су захваљујући трговини знатно ојачали, били су опасаним моћним каменим зидинама и уживали су велику заштиту Ханзе. Оба града су, како им је расла економска моћ, све више и више излазили из правних оквира Ливоније и деловала независно од њих.[66] Након што је Тевтонски ред доживео тежак пораз у Бици код Гринвалда 1410, односно након пораза Ливонског реда 1435. у бици код Вилкомијержа, дошло је до реорганизовања државе и некадашња Тера Маријана званично је 4. децембра 1435. постала Ливонска конфедерација.[67]

Протестантска реформација која је у Европи започела 1517. убрзо је захватила и Ливонију, а главни противник реформације на том подручју био је Ливонски ред.[68] Протестантизам се већ током 1520-их учврстио по градовима, а током наредне две деценије већина племства је и званично прешла на лутеранство.[69][70] Литургије у црквама су почеле да се одржавају на немачком језику који је био званичан језик племства, а по први пут су почеле да се одржавају и црквене службе на естонском језику (углавном у сеоским црквама).[69][71]

Ливонска конфедерација је била јако децентрализована и политички слаба држава чије јачање су спречавали бројни унутардржавни сукоби између владајућих локалних елита, градова и црквених власти, и као таква је представљала лак плен за суседне државе које су током 16. века знатно ојачале (Московска кнежевина, Шведска и Пољско-литванска унија).[69][72]

Шведска Естонија

Ширење шведске државе од 1560. до 1660.

Са циљем да Руско царство избије на обале Балтичког мора на западу, руски цар Иван Грозни године 1558. напада Ливонију и започиње Ливонски рат. Већ 1560. ливонска војска је претрпела одлучујући пораз у сукобу са далеко моћнијим и бројнијим непријатељем, због чега је ливонско племство затражило званичну помоћ споља у сукобу са Русијом. Највећи део Ливоније добровољно је прихватио власт Пољско-литванске уније, племство са севера земље заклело се на верност шведској круни, док је Езелвички бискуп своју земљу продао Данцима. Руска војска је током првих десет година рата постепено заузела готово целу територију Ливоније, али је након заједничке контраофанзиве коју су крајем 1570-их започели Пољско-литванска унија и Шведска била приморана да одступи са освојених територија. Ливонски рат је званично завршен 1583. године поразом и повлачењем руске војске.[72][73] По окончању рата цела северна Естонија остаје под управом Шведске и политички је организована као Шведска Естонија, јужни делови су ушли у састав Пољско-литванске државе (Ливонско војводство), док је острво Сарема остало под управом Данске.[74]

Период мира није дуго трајао и већ 1600. долази до рата између Шведске и Пољске који је за циљ имао остваривање превласти на источном Балтику. Сукоб који је трајао пуних 29 година потпуно је уништио и онако девастирано подручје Ливоније, а током ратних дејстава број становника Естоније драстично је опао, са неких 250.000−270.000 колико их је било средином 16. века, на свега 115.000–120.000 људи на крају рата.[75]

Иако је новоуспостављена шведска власт задржала дотадашњи феудални систем кметства, извршене су и значајне реформе које су сељацима омогућавале наследна права на земљиште које су обрађивали. Био је то први пут у историји да је естонским сељацима правно омогућено наслеђивање земље. Због свега тога у естонском предању период шведске владавине се назива Старим добрим шведским добом (ест. vana hea Rootsi aeg).[76] По налогу шведског краља Густафа II Адолфа у Ревалу и Дорпату су отворене прве гимназије, а 1632. основан је и Универзитет у Тартуу. У оба града истовремено су почеле са радом и штампарије. Током 1680-их отварају се и бројне основне школе широм земље, понајвише захваљујући залагању Бенгта Форселијуса који је извршио и ортографску реформу естонског језика.[77] У периоду од 60 до 70 година од успостављања шведске власти број становника Естоније је нагло растао, а популациони бум нагло је зауставила Велика глад која је за свега две године (16951697) однела око 70.000–75.000 живота (или око 20% од укупне тадашње популације).[77]

Естонија под руском влашћу и период „националног буђења”

Карл Роберт Јакобсон, један од лидера Естонског националног покрета

Године 1700, започиње Велики северни рат између Шведске и Русије, а већ 1710. Русија је заузела цело подручје Ливоније и Естоније. Превласт Русије на овом подручју извојевана на бојном пољу и званично је призната Ништадским миром из 1721. године.[78] Током трајања рата естонско становништво је поново претрпело велике губитке, а према подацима из 1712. на том подручју је живело између 150.000 и 170.000 људи.[79] Новоуспостављена руска власт повратила је сва политичка и економска права мањинским Балтичким Немцима, а кметство је поново постало доминантно међу сеоском популацијом током целог 18. века.[80] Естонски сељаци у том периоду готово да нису имали никаква права, а сва политичка, економска и црквена власт била је у рукама немачке племићке елите.[81] Иако је кметство званично укинуто у периоду 18161819, у стварности се феудални политички систем задржао знатно дуже, све до реформи спроведених средином 19. века које су сељацима дале знатно већа права.[82]

Укидањем кметства естонским сељацима је поново омогућено да управљају својим имањима, дозвољено им је и неограничено насељавање по градовима и приступ образовним установама. Све то је за последицу имало јачање естонског националног идентитета. Тај период у коме је врло жива литерарна, позоришна и музичка делатност назива се периодом „Естонског националног буђења” (ест. Ärkamisaeg). Иако је естонски културни препород доживео свој врхунац у другој половини 19. века, естонска национална свест постепено је почела да се развија цео век раније[83] када се све већи број припадника различитих естонских племена почиње називати заједничким именом естлани и марахваси. Библија је преведена на естонски језик 1739, а број штампаних књига на естонском језику порастао је са свега 18, колико их је било током 1750-их, на 54 до краја 1790-их. До краја века више од половине одрасле сеоске популације било је способно да чита и пише. Први универзитетски образовани интелектуалци који су се званично декларисали као Естонци јављају се током 1820-их година, а најистакнутији међу њима били су Фридрих Роберт Фехлман (1798–1850), Кристјан Јак Петерсон (1801–1822) и Фридрих Рејнхолд Кројцвалд (1803–1882). Ипак владајућу елиту у културном и привредном погледу и даље су чинили Немци. Први који је Естонце сматрао јединственим народом, једнаким свим осталим народима у земљи, био је балтичконемачки естофил Гарлиб Меркел (1769–1850) који је тако постао симболом естонског националног културног покрета. Естонски културни покрет постепено се ширио и постајао све амбициознији, а естонски културно-политички лидери средине 19. века Карл Роберт Јакобсон (1841–1882), Јакоб Хурт (1839–1907) и Јохан Волдемар Јансен (1819–1890)) све отвореније су заступали и тезе о политичкој аутономији по угледу на Финску. Године 1862, на естонском и немачком језику штампан је национални еп Kalevipoeg (Калевов син).

Руске власти су крајем 1890-их, са циљем да сузбију јачање естонског национализма, спровеле интензиван процес русификације на тлу Естоније. У том периоду многе немачкојезичке установе су затворене, или су своју делатност почеле да обављају на руском језику (попут Универзитета у Тартуу). Процес русификације наишао је на знатан отпор међу естонском популацијом, а све чешће су се почели појављивати захтеви за већом политичком аутономијом, па и потпуном независношћу од Руске Империје. Велика револуција која је избила широм Империје током 1905. године захватила је и Естонију чије становништво је захтевало веће националне и политичке слободе.

Први светски рат и независност Естоније

Оригинал Декларације о независности Естоније

Након Фебруарске револуције у Русији 1917. Естонија је по први пут политички уједињена као засебна политичка јединица Естонска аутономна губернија, чије границе су се готово поклапале са модерним границама. Аутономни статус гарантовала јој је новоизабрана руска Привремена влада одлуком од 12. априла 1917. године. Избори за привремени естонски парламент (ест. Maapäev) одржани су уз учешће мењшевичких и бољшевичких фракција Руске социјал-демократске радничке партије, а све са циљем да поменутој партији обезбеде што је могуће више места у новом националном парламенту. Бољшевици који су изгубили те изборе никада званично нису признали резултате истих, те је два дана пре почетка Октобарске револуције у Санкт Петербургу (5. новембра) лидер естонских бољшевика Јан Анвелт са својим Војним револуционарним комитетом извршио пуч и преузео власт над земљом. Како легално изабрани парламент никада није признао бољшевичку власт, бољшевици су покушали да га распусте. Иако се на својој последњој седници одржаној 15. новембра Парламент прогласио за врховни и једини легални орган власти у земљи,[84] парламент је званично распуштен од стране бољшевика 26. новембра. На новим изборима који су одржани почетком 1918. већину гласова добиле су партије које су се залагале за независност, а национално веће прогласило је независност Естоније 19. фебруара. Декларација о независности Естоније званично је донесена 24. фебруара 1918, одмах након што су бољшевички револуционари напустили Талин. Већ наредног дана немачке трупе умарширале су у Талин, а након окупације целокупне територије Естоније и Летоније основана је сателитска држава Уједињено Балтичко Војводство (нем. Vereinigtes Baltisches Herzogtum).[85] Сходно одредбама Брестлитовског мировног споразума између Русије и Централних сила потписаног 3. марта 1918. године, Русија је званично окончала своје учешће у Првом светском рату, а одрекла се и свих територијалних претензија на Естонију (између осталих). Немачка окупација Естоније трајала је до новембра 1918. године, када је власт у земљи званично поново преузела Привремена естонска влада.

Неколико дана након повлачења немачких трупа совјетска Црвена армија поново је извршила инвазију на Естонију, што је довело до новог рата. Естонска војска успела је да протера све совјетске трупе са своје територије до краја фебруара 1919, а од 5−7. априла исте године одржани су и избори за Естонску уставотворну скупштину. Естонски рат за независност трајао је пуних 14 месеци, од 28. новембра 1918. до 2. фебруара 1920. када је потписивањем мировног уговора у Тартуу Русија и званично признала Естонију као независну земљу.[86] Републику Естонију су међу првима званично признали Финска (7. јул 1920), Пољска (31. децембар 1920), Аргентина (12. јануар 1921) и „Западни савезници” (26. јануара 1921. године).

Прва прослава Дана независности Естоније Талин, 24. фебруар 1918)

Први Устав Естоније званично је усвојен 15. јуна 1920, (на снагу је ступио 21. децембра исте године),[87] а по Уставу Естонија је уређена као парламентарна република. Национални парламент (Riigikogu) састојао се од 100 посланика који су бирани на трогодишњи мандат. Устав је гарантовао и културну аутономију свим мањинским заједницама у земљи.

Велика економска криза која је захватила земљу током 1930-их година довела је до јачања националистичких покрета у земљи, а један од најутицајнијих је био покрет „Вапси”, савез ратних војних ветерана рата за независност који се залагао за уставне реформе и прелазак са парламентарног на председнички систем.[88] Референдум о уставним променама одржан је у октобру 1933, а већина грађана (72,7%) се изјаснила за уставне реформе. Кандидат покрета Вапс Артур Сирк био је главни фаворит на председничким изборима који је требало да се одрже у априлу 1934. године. Међутим актуелни премијер Константин Патс распустио је скупштину 12. марта, успоставио ауторитарну власт и владао земљом на основу декрета све до 1938. године. У том периоду који се у естонској историографији означава као „Време шутње” (ест. vaikiv ajastu) Патс је владао диктаторски, забранио је деловање Покрета Вапс и многе његове утицајне присталице осудио на затворске казне.

Република Естонија је у домену спољне политике заступала политику неутралности, а њена неутралност поштована је све до 23. августа 1939. године када је потписан Споразум Рибентроп—Молотов о подели подручја на истоку Европе између Совјетског Савеза и Нацистичке Немачке. Сходно том споразуму Естонија је потпала под совјетску сферу утицаја.

Други светски рат у Естонији

Оригинална мапа совјетске армије са приказом праваца продора на тло Естоније у лето 1940.

Совјетски Савез напао је Пољску 17. септембра 1939. године. Пољска подморница класе ORP Orzeł која је била усидрена у луци у Талину несметано је напустила луку и отпловила у Уједињено Краљевство упркос захтевима совјетских власти да буде разоружана, а њена посада интернирана на тло Совјетског Савеза. Совјетске власти су касније искористиле тај случај (познат и као Орзељски инцидент) и већ 24. септембра 1939. уз претње ратом захтевале од естонских власти дозволе за постављање војних база на њиховој територији (са до максимално 25.000 војника у њима).[89] Власти Естоније су четири дана касније, 28. септембра, пристале на ултиматум и допустиле совјетским трупама приступ естонској територији.

Совјетска балтичка флота је 12. јуна 1940. извршила потпуну поморску блокаду Естоније,[90][91][92][93] а свега четири дана касније Совјетски Савез је извршио и званичну инвазију на Естонију.[94] У земљи је убрзо успостављена комунистичка власт под диктатом Москве и Естонија је 21. јула 1940. и званично проглашена „социјалистичком републиком”. Естонија је и формално постала чланица Совјетског Савеза 6. августа када је и преименована у Естонску Совјетску Социјалистичку Републику.[95][95] Већ у првој години совјетске управе похапшено је више од 8.000 истакнутих естонских политичких и војних лидера, око 2.200 ухапшених је стрељано, док је остатак протеран у гулаге широм Сибира. Масовне депортације естонског становништва наставиле су се и у наредним годинама, а закључно са 14. јуном 1941. депортовано је око 10.000 естонских цивила које су совјетске власти сматрале противницима режима.[96]

Последњи естонски премијер пре совјетске инвазије Јури Улуотс

Нацистичка Немачка је напала Совјетски Савез 22. јуна 1941. године, а трупе Вермахта су већ у јулу исте године, уз свесрдну помоћ герилских антисовјетских група Шумска браћа, продрле на тло Естоније. Иако је локално становништво дочекало немачке војнике као ослободиоце, убрзо је постало јасно да не постоје никакве назнаке о евентуалној обнови естонске државности. Територија Естоније укључена је у провинцију Рајхскомесаријат Остланд и основане су посебне безбедносне снаге (Зихерхајтсполицај) на чијем челу је био Аин Ервин Мере. Немачке окупационе власти спроводиле су и масовне регрутације, а занимљиво је да се знатан број естонских младића добровољно прикључивао Финској војсци у борбама против Совјета. У финској војсци је тако постојао посебан пук који су чинили искључиво естонски добровољци (Фински пешадијски пук 200; ест. soomepoisid). У Естонији је деловала засебна Вафен-СС дивизија (20. дивизија) коју је чинило око 20.000 естонских војника.

Немачке власти су и на подручју Естоније, баш као и на свим окупираним подручјима, вршиле масовне егзекуције Јевреја, Рома и других антифашиста. Од око 4.500 Јевреја колико је живело у Естонији пре почетка рата, њих око 75% избегло је смрт побегавши на слободну територију Совјетског Савеза, док је преосталих око 1.000 Јевреја углавном побијено у концентрационим логорима већ у првој години нацистичке окупације. У естонске концентрационе логорима допремани су јеврејски затвореници из других окупираних делова источне Европе, а према проценама у логорима је страдало око 10.000 Јевреја, 6.000 етничких Естонаца, око 1.000 етничких Руса, те преко 20.000 совјетских ратних војних заробљеника (укупан број жртава је око 35.000−40.000 особа).

Совјетске трупе су у јануару 1944. кренуле у контраофанзиву потиснувши нацистичке јединице на запад све до естонских граница. Када је постало јасно да се трупе Црвене армије неће зауставити на естонским границама почеле су да се организују масовне мобилизације за одбрану од совјетске војске. Последњи легално изабрани премијер Естоније Јири Улуотс[в] путем радија позвао је све војно способне мушкарце да се добровољно пријаве у војску за одбрану земље од нове „совјетске агресије”. Већ наредног дана у војску се добровољно пријавило преко 38.000 естонских младића,[97] а убрзо се у земљу вратио и велики број добровољаца из Финске који су се прикључили новооснованој Територијалној одбрани. Естонске власти у егзилу рачунале су и на помоћ западних земаља у очувању властите независности.[98]

Повлачење немачких трупа из Естоније започело је 18. септембра 1944, а последњи немачки војници напустили су земљу пред налетом совјетске армије 22. септембра исте године. Заједно са немачким окупаторима земљу је напустила и естонска влада која је све до 1992. и обнове државности земље, деловала као Влада у егзилу из Стокхолма.

Током Другог светског рата погинуло је око 80.000 Естонаца, док је њих око 70.000 из разних разлога емигрирало из земље.[99]

Совјетска Естонија

Детаљније: Естонска ССР
Споменик жртвама совјетских депортација у периоду 1941−1949. у градићу Палдиски.
Застава Естонске ССР

Иако је Црвена армија крајем 1944. протерала јединице Вермахта са естонске територије и поново успоставила своју власт на целом подручју, сукоби са преосталим герилским групама које су се противиле совјетској власти наставили су се све до 1953. године. Естонски огранак герилске организације Шумска браћа чинило је између 14.000 и 15.000 људи. Од новембра 1944. до новембра 1947. припадници ове групе извршили су 773 оружана напада у којима је убијено око 1.000 совјетских војника и присталица совјетске власти, а контролисали су и значајан број села широм земље.[100] Према совјетским статистичким подацима, до краја 1953. герилски покрет је чинило укупно 20.531 особа, од чега је њих 1.510 убијено у оружаним сукобима. Према истим подацима током сукоба страдало је 1.728 војника Црвене армије, агената НКВД-а и естонске полиције. Последњи живи припадник ове групације у Естонији ухапшен је и убијен 1978. године.[101][102]

У репресијама које су уследиле у првим послератним годинама велики број особа је процесуиран због оптужби за колаборационизам, а у друге делове земље пресељаване су присилно целе породице. Тако је само током мартовских депортација из Естоније у Сибир депортовано 20.713 особа (од чега су 15.916 били жене и деца).[103][104] Према савременим проценама Естонија је током рата и у постратним репресијама изгубила између 180 и 200.000 људи, или око 20% од укупне прератне популације.[105][106][107] Депортовано становништво „заменили” су досељеници из других делова Совјетског Савеза, што је за кратко време довело до потпуне промене демографске слике Естоније.

Естонија је током рата доживела велика разарања, изгубила је значајан део популације (што у борбеним дејствима, што услед каснијих емиграција), а уништено је и више од половине укупне инфраструктуре у земљи. Одмах по окончању рата совјетске власти су у земљи успоставиле совјетски самоуправни модел и већ 1945. онемогућено је приватно власништво у индустријском сектору (а две године касније и у трговачкој делатности). Извршена је колективизација пољопривредног земљишта, а у првих неколико послератних година одузето је преко 900.000 хектара земљишта и шума који су претворени у државна добра (до краја 1950. било је 2.213 колхоза) или су додељени бројним досељеницима из осталих делова Совјетског Савеза. Одмах након рата совјетске власти одузеле су Естонској ССР око 2.230 km² територије на истоку са већинским руским становништвом, прикључивши ту територију Руској СФСР (територија источно од Нарве и Печорски рејон).

На челу совјетске Естоније (ест. Eesti Nõukogude Sotsialistlik Vabariik ENSV) налазили су се етнички Естонци рођени на територији Русије и школовани у совјетским-руским школама, а за већину њих естонски је био тек други језик због чега су их у Естонији подругљиво називали Јестонцима (ест. jeestlased, jeestlane). Сву власт у земљи држала је Комунистичка партија Естоније (ест. Eestimaa Kommunistlik Partei) која је представљала територијални огранак Комунистичке партије Совјетског Савеза (КПСС), односно Савет министара.[108][109] Већина западних земаља никада није de iure признала совјетску власт у Естонији, иако су Сједињене Државе и Уједињено Краљевство као учеснице Јалтске декларације de facto признали совјетску државу и њене границе. Многе земље за званичну естонску власт признавале су владу која је деловала у егзилу (и такво стање је остало на снази све до обнове државности 1991. године).

Након доласка на чело КПСС-а Никите Хрушчова дошло је до политичког отопљавања односа између званичне Москве и осталих совјетских држава, па су тако већ 1956. били омогућени и први повраци депортованих особа из изгнанства. Естонска комунистичка партија добила је одређен степен аутономије у свом деловању у односу на КПСС. Интензивна индустријализација коју су спроводиле совјетске власти преобразила је Естонију у једну од индустријски најразвијенијих и најурбанијих совјетских република са уделом градске популације од 65% у 1970. години. Животни стандард естонског становништва био је знатно виши од просечног на нивоу Совјетског Савеза.[110]

У другој половини 1970-их долази до јачања дисидентских покрета широм земље, а посебно у прибалтичким совјетским чланицама. Од краја септембра па до почетка октобра 1980. широм Естоније одржани су бројни антисовјетски студентски процеси који су насилно угушени. Нешто касније, 28. октобра јавно је објављено Писмо четрдесеторице као својеврстан манифест против даље совјетизације који је потписало 40 најпознатијих естонских интелектуалаца тог времена.[111] Европски парламент је 13. јануара 1983. донео резолуцију којом је осудио чин анексије прибалтичких земаља од стране СССР, означивши сам чин као кршење међународних споразума које је СССР имао са поменутим републикама, уједно позвавши на непризнавање анексије.[112][113]

Обнова независности и савремена Република

Протести у Тартуу 24. фебруара 1989. год.
Споменик као симбол Балтичког пута ка независности у Естонији

У другој половини 1980-их година широм Совјетског Савеза долази до јачања националних покрета, економија је доживела велики пад, незадовољства грађана социјалним и политичким статусом бивала су све већа, а тадашњи совјетски лидер Михаил Горбачов покушао је спроведе читав низ економских и политичких реформи (перестројка). Протести против власти постајали су све учесталији и све жешћи. Покушаји власти да на северу Естоније отворе нова постројења за експлоатацију фосфорита довели су до масовних протеста естонског становништва. Протести који су избили 3. априла 1987. означени су као Фосфоритни рат (ест. Fosforiidisõda), а иако су у основи имали еколошки карактер због претњи загађењем животне средине, имали су и снажан политички предзнак пошто су естонски лидери сматрали да би отварање нових индустријских погона довело до нових масовних миграција радне снаге из Русије.[114] У званичном гласнику Тартуског градског комитета 26. септембра 1987. објављен је предлог будуће Естонске економске независности (ест. Isemajandav Eesti унутар граница заједничке државе. Државне власти су овај предлог означиле актом сепаратизма.[115]

Током 1988. интензивира се развој националних политичких партија, те је у априлу основан Естонски народни фронт (ест. Rahvarinne) под водством Едгара Сависара који се залагао за перестројку и политичке и економске реформе. За кратко време народни фронт је постао најмасовнијим покретом на тлу совјетске Естоније. Као одговор на совјетске репресије на десетине хиљада људи је на фестивалу фолклора у Талину (одржан 10−14. јуна 1988) певало патриотске песме и носило традиционална државна обележја из предсовјетског периода. Мирни протести наставили су се и у наредном периоду, а цео догаћај остао је упамћен као Распевана револуција. Убрзо су се формирали и радикалнији национални покрети који су захтевали обнову независности земље. Врховни совјет Естонске ССР на седници одржаној